Svako telo teži ili da ostane u stanju mirovanja ili da se kreće ravnomerno pravolinijski. Tražeći novi model „voljenja“ ne nalazim za shodno da u međuvremenu prestanem da volim. Priznajem da je bol manifestacija života, ali šta je bol ako nije Ljubav prema nečemu ili nekome što je tebi suprotstavljeno. Život je samom sebi suprotstavljen jer neminovno, i pre svog smislenog početka on teži svom besmislenom kraju i, mada nas okolnosti nateraju da nekada krivudamo, u biti te dve tačke početka i kraja života mogu se spojiti veoma jednostavno – jednom pravom linijom. Mi smo sami sebi suprotstavljeni jer smo konstantno nešto što nismo. Ja sada nisam ono što sam bio pre svega par momenata, iako je to osnova onoga što jesam, niti sam ono što ću biti, iako je ovo što sad jesam osnov, temelj moje budućnosti. Ja sada zapravo i nisam nešto određeno, nego sam u procesu stvaranja samog sebe. Uvek sam i bio. Nikada ni nisam postojao apsolutno. Ali jesam jedno: jesam Ljubav jer ona je suština, osnova svega što jest.
