Svako telo teži ili da ostane u stanju mirovanja ili da se kreće ravnomerno pravolinijski. Tražeći novi model „voljenja“ ne nalazim za shodno da u međuvremenu prestanem da volim. Priznajem da je bol manifestacija života, ali šta je bol ako nije Ljubav prema nečemu ili nekome što je tebi suprotstavljeno. Život je samom sebi suprotstavljen jer neminovno, i pre svog smislenog početka on teži svom besmislenom kraju i, mada nas okolnosti nateraju da nekada krivudamo, u biti te dve tačke početka i kraja života mogu se spojiti veoma jednostavno – jednom pravom linijom. Mi smo sami sebi suprotstavljeni jer smo konstantno nešto što nismo. Ja sada nisam ono što sam bio pre svega par momenata, iako je to osnova onoga što jesam, niti sam ono što ću biti, iako je ovo što sad jesam osnov, temelj moje budućnosti. Ja sada zapravo i nisam nešto određeno, nego sam u procesu stvaranja samog sebe. Uvek sam i bio. Nikada ni nisam postojao apsolutno. Ali jesam jedno: jesam Ljubav jer ona je suština, osnova svega što jest.
Šta je radost ako ne Ljubav prema nečemu što jeste? Zavist i ljubomora su Ljubav prema nečemu što je tuđe. Nostalgija je Ljubav prema nečemu što više nije. Ushićenost je Ljubav prema nečemu što je blizu ali nije u potpunosti tu. Žudnja je Ljubav prema nečemu što još uvek nije ili ni ne može biti. Strah je Ljubav prema nečemu što jeste sada ali može biti izgubljeno. Sve su to mnoga obličja koja Ljubav uzima i ne odnosi se samo na emocije. Umetnost je Ljubav, nauka je Ljubav, prijateljstvo je Ljubav, knjiga je Ljubav, rad je Ljubav, sto je Ljubav, ples je Ljubav,... Dolazim polako, dakle, opet do istog, večnog zaključka, da je Ljubav koren sveg postojanja, samo što ona nije uvek pozitivna i stvaralačka. Iz Ljubavi nekada razaramo i nekad smo zbog Ljubavi razoreni. Tuga je Ljubav prema nečemu što izgubimo. Razočarenje je Ljubav prema nečemu što nije ispunilo naša očekivanja. Jedino što nije Ljubav je indiferentnost. To je potpuno odsustvo Ljubavi. Sve drugo je samo njen drugi oblik.
Pošto Ljubav sve jeste, čak i rađanje i život i smrt, postavljam sad pitanje, a šta je Ljubav? Za mene, Ljubav je ono osećanje zbog kojeg moje biće hrli ka drugom bivstvujućem. Ljubav je uzrok kretanja, a uzrok kretanja je nepotpunost. Ljubav je osećaj potrebe za onim što ti nedostaje, za onim što je deo tebe van tebe i što želiš ojastviti.
Međutim Ljubav nije potpuni odgovor na pitanje „šta ja jesam?“. Ljubav je možda, ali samo možda, moja suština, ali kao što i luk ima svoje slojeve tako i ja imam svoje. U mojoj srži se na mestu nove klice nalazi plamen, vatra Ljubavi koja (nadam se) nikada se neće ugasiti, a oko nje su slojevi, sve manje i manje suptilniji, sve manje transcedentalni, a sve više i više materijalni i sve više određeniji, dok ne dođem do poslednjeg sloja, onog koji niti greje ona moja vatra niti obasjava sjaj te vatre. Ta moja spoljašnost je ono što ja, jer nije u vezi sa mojom suštinom, sa mojim plamenom, ne mogu da iskusim direktno, već samo kao odraz, čulima, često čak ne ni svojim nego tuđim.
Međutim, šta se dešava ako postavim stvari suprotno? Šta ako se okrenem naglavačke, i postavim stvari kao što su one postavljene u teoriji o „šupljoj Zemlji“? Šta ako je taj moj najmaterijalniji deo zapravo iznutra, ako je on moja suština, koju drugi opažaju jer ih ja svojim životom obuhvatam, a ako je onaj plamen zapravo ono što me okružuje, moja vanjština, toliko daleka, toliko transcedentalna, da je za moje postojanje i nebitna? U tom slučaju ja čak nisam ni na tragu svoje suštine i ne poznajem sebe, i ne bih znao ni kako sebe da spoznam. To je sad zapravo pitanje hijerarhije i onoga šta je bitnije: materijalno nad duševnim (u smislu duše, ne želim da koristim termin duhovnim), ili duševno nad materijalnim? I da li postoji neki treći, četvrti, peti, stoti nivo? Koji su to sve slojevi koji su deo mog bića?
Ako je duša najtranscedentalniji, najmanje materijalni, najbožanskiji deo onoga što ja jesam, onda mora biti da je to ona vatra. Život ima smisla stalno samo nam on nekad izmiče. Nikada ništa nije sve samo lepo, niti sve samo ružno. Kao što ne postoji samo jedan oblik Ljubavi, ni ne manifestuje se svaki oblik na samo jedan način. Ljubav prema sestri može da bude jedan vid Ljubavi i može da se manifestuje na milijardu različitih načina. Tako je i sa Ljubavlju prema svemu drugome. Ljubav prema sebi, kako je ja trenutno vidim, ima dva modaliteta: kad sebe s merom pališ i s merom gasiš. Možda je tako i sa svim oblicima Ljubavi, jer je to zakon one vatre, kao što je Heraklit mračni to rekao. I onda, ako je sve tako, ona teza da sve teži mirovanju ili ravnomernom pravolinijskom kretanju sa početka teksta takođe možda nije tačna, jer ako je ovo tačno, onda je sve u najmanju ruku ciklično, ako ne i spiralno. A ako je spiralno? Da li idem na gore ili na dole? Opet, Heralkit mi je ovde poprilično blizak, put na gore i put na dole su samo jedan te isti put, te je možda moj put dvosmeran. Da li ja odlučujem da li idem u jednom ili drugom smeru? Ili je za to zadužen neki Bog, ili Suđaje, ili neki večiti zakon Univerzuma kojem se čak i Ljubav mora povinovati?
Za sad, teši me to da ako je duša najbožanskiji deo mog bića, sve dok budem imao dah u nosnicama neću uzviknuti: „Ili, Ili, Lema Sabatani!“ Sve dok budem živeo neću biti sam.
Šta je radost ako ne Ljubav prema nečemu što jeste? Zavist i ljubomora su Ljubav prema nečemu što je tuđe. Nostalgija je Ljubav prema nečemu što više nije. Ushićenost je Ljubav prema nečemu što je blizu ali nije u potpunosti tu. Žudnja je Ljubav prema nečemu što još uvek nije ili ni ne može biti. Strah je Ljubav prema nečemu što jeste sada ali može biti izgubljeno. Sve su to mnoga obličja koja Ljubav uzima i ne odnosi se samo na emocije. Umetnost je Ljubav, nauka je Ljubav, prijateljstvo je Ljubav, knjiga je Ljubav, rad je Ljubav, sto je Ljubav, ples je Ljubav,... Dolazim polako, dakle, opet do istog, večnog zaključka, da je Ljubav koren sveg postojanja, samo što ona nije uvek pozitivna i stvaralačka. Iz Ljubavi nekada razaramo i nekad smo zbog Ljubavi razoreni. Tuga je Ljubav prema nečemu što izgubimo. Razočarenje je Ljubav prema nečemu što nije ispunilo naša očekivanja. Jedino što nije Ljubav je indiferentnost. To je potpuno odsustvo Ljubavi. Sve drugo je samo njen drugi oblik.
Pošto Ljubav sve jeste, čak i rađanje i život i smrt, postavljam sad pitanje, a šta je Ljubav? Za mene, Ljubav je ono osećanje zbog kojeg moje biće hrli ka drugom bivstvujućem. Ljubav je uzrok kretanja, a uzrok kretanja je nepotpunost. Ljubav je osećaj potrebe za onim što ti nedostaje, za onim što je deo tebe van tebe i što želiš ojastviti.
Međutim Ljubav nije potpuni odgovor na pitanje „šta ja jesam?“. Ljubav je možda, ali samo možda, moja suština, ali kao što i luk ima svoje slojeve tako i ja imam svoje. U mojoj srži se na mestu nove klice nalazi plamen, vatra Ljubavi koja (nadam se) nikada se neće ugasiti, a oko nje su slojevi, sve manje i manje suptilniji, sve manje transcedentalni, a sve više i više materijalni i sve više određeniji, dok ne dođem do poslednjeg sloja, onog koji niti greje ona moja vatra niti obasjava sjaj te vatre. Ta moja spoljašnost je ono što ja, jer nije u vezi sa mojom suštinom, sa mojim plamenom, ne mogu da iskusim direktno, već samo kao odraz, čulima, često čak ne ni svojim nego tuđim.
Međutim, šta se dešava ako postavim stvari suprotno? Šta ako se okrenem naglavačke, i postavim stvari kao što su one postavljene u teoriji o „šupljoj Zemlji“? Šta ako je taj moj najmaterijalniji deo zapravo iznutra, ako je on moja suština, koju drugi opažaju jer ih ja svojim životom obuhvatam, a ako je onaj plamen zapravo ono što me okružuje, moja vanjština, toliko daleka, toliko transcedentalna, da je za moje postojanje i nebitna? U tom slučaju ja čak nisam ni na tragu svoje suštine i ne poznajem sebe, i ne bih znao ni kako sebe da spoznam. To je sad zapravo pitanje hijerarhije i onoga šta je bitnije: materijalno nad duševnim (u smislu duše, ne želim da koristim termin duhovnim), ili duševno nad materijalnim? I da li postoji neki treći, četvrti, peti, stoti nivo? Koji su to sve slojevi koji su deo mog bića?
Ako je duša najtranscedentalniji, najmanje materijalni, najbožanskiji deo onoga što ja jesam, onda mora biti da je to ona vatra. Život ima smisla stalno samo nam on nekad izmiče. Nikada ništa nije sve samo lepo, niti sve samo ružno. Kao što ne postoji samo jedan oblik Ljubavi, ni ne manifestuje se svaki oblik na samo jedan način. Ljubav prema sestri može da bude jedan vid Ljubavi i može da se manifestuje na milijardu različitih načina. Tako je i sa Ljubavlju prema svemu drugome. Ljubav prema sebi, kako je ja trenutno vidim, ima dva modaliteta: kad sebe s merom pališ i s merom gasiš. Možda je tako i sa svim oblicima Ljubavi, jer je to zakon one vatre, kao što je Heraklit mračni to rekao. I onda, ako je sve tako, ona teza da sve teži mirovanju ili ravnomernom pravolinijskom kretanju sa početka teksta takođe možda nije tačna, jer ako je ovo tačno, onda je sve u najmanju ruku ciklično, ako ne i spiralno. A ako je spiralno? Da li idem na gore ili na dole? Opet, Heralkit mi je ovde poprilično blizak, put na gore i put na dole su samo jedan te isti put, te je možda moj put dvosmeran. Da li ja odlučujem da li idem u jednom ili drugom smeru? Ili je za to zadužen neki Bog, ili Suđaje, ili neki večiti zakon Univerzuma kojem se čak i Ljubav mora povinovati?
Za sad, teši me to da ako je duša najbožanskiji deo mog bića, sve dok budem imao dah u nosnicama neću uzviknuti: „Ili, Ili, Lema Sabatani!“ Sve dok budem živeo neću biti sam.
No comments:
Post a Comment