Znam, nekad pričam nepovezano, koristim izraze poput "utilitarizam", "semantika", "amorfno", "pristup matrice logičkog okvira" i druge. Pridajem značaj sitnicama, smejem se često, čak i onda kad baš ne bih trebao, bolje znam engleski nego srpski i nerviram se kad neko ne zna gramatiku engleskog jezika iako sam sklon da pravim gramatičke greške u srpskom jeziku. Kad se šetam centrom radije uđem u knjižaru nego u poslastičarnicu i radije u poslastičarnicu nego u neki kafić. Na trenutke sam detinjast i neobuzdan, pravim greške i imam svoje nesigurnosti... I mogu svaki citat da začinim mojim glupostima... Znaš već... U Marilyn Monroe style-u...
Ja uvek razumem sebe... Nisam uvek siguran da li razumem druge, i nisam siguran da li drugi mene uvek razumeju. Zato često pitam da li su me ljudi razumeli. U mojoj glavi je obično 1000 misli (ili da budem precizniji oko 15 misli po sekundi sa odstupanjem od +/-3) i pokušavam ih reći sve odjednom... I još nisam naučio da je jednostavnije reći kratko i jednostavno i odvojiti misli, umesto reći mnogo i sve od jednom. Mogao bih sad na tu temu da razvijem čitavu teoriju u domenu psiho-lingvistike, ali kad bih se upustio u to kontam da bih te već na početku totalno izgubio, pa zato neću...
Ne brini... Malo je ljudi koji su u stanju da razmišljaju tako kao ja. Nisi jedini/a koji/a me ne razume.
I u stanju sam da slušam Verdijev Nabuko i da pišem ovaj post. I uživam u tome. I umem, na osnovu Pitagorine teorije (ne Pitagorina teorema o pravouglim trouglovima gego njegova teorija o sedam zvukova i skladnosti kompozicija) da dokažem sklad te kompozicije i objasnim zašto je mnogima ona tako lepa.
Do sada nisam naišao na mnogo ljudi koji su u stanju da me razumeju u potpunosti... ili bar u širem obimu. Vidim to kao ključni razlog mog neslaganja i neuklapanja generalno u društvo. Čudan sam, kontam to. I ne mislim da je to loše. Bar veći deo vremena to ne mislim. Nekada samog sebe iznerviram kad želim nešto da prnesem/saopštim drugoj osobi i ta osoba me ne razume. Ljudi često misle/pomisle da sam umišljen i da imam neke "ego tripove" jer sam svestan svoje različitosti. Često se uvrede kada im kažem da "nije ni čudo što me ne razumeš". Nije to ništa sa zlom namerom. Nikada. Više je to stvar samoprekora nakon samopreslišavanja onoga šta sam izgovorio. Eto, i opet imam osećaj da ću ispasti bahat. Bolje je možda da ćutim.
No comments:
Post a Comment