Ja sam sanjao san. Jedan san duboko ukorenjen u snu svake ljubavi. I sada, sada sam previše umoran da bih sanjao takve snove. Umoran, previše, da bih mogao izdržati to što osećam. I što ne umem da kažem. Da pokažem. Ne smem. Ne želim. Ne želiš.
Ne verujte svemu što čujete o meni. Istina je mnogo gora. Ja nisam ni dobar ni stvaran. Ja sam loš i imaginaran. Ja živim jednu paralelnu stvarnost unutar ove stvarnosti. U polumraku jednog polusveta. Mrzim nekada sve to. Mrzim ovo telo, ovaj um, ove reči. Kad bih mogao da ih utopim, stopim sa nečim čistim, anđeoskim, to đavolsko, šatansko u meni. Sve bih to menjao. Menjao bih sebe, suštinu onoga što jeste. Što mora biti. Što u ovoj stvarnosti ni ja sam, i niko drugi, ne može promeniti. Što dajem od sebe. Što cepa. Što me polovi.
Žudim. Ne želim žudeti. Živim, i ponekad, ne želim živeti. Ne tako. Ne kad život nije pod mojim uslovima. Ne kad ja sam, u svojoj svesti ne postavljam moja pravila. Kada ja budem mogao da dozivam i sjaj i tamu, samom sebi da podarim i život, i da budem jedini gospodar svoje smrti. Jedino tad ću biti. Jedino tad ću postojati. Živeti punim plućima. Braniti svoj ideal. Svoj život. Dokazati svoju sudbinu. Tada ću moći želeti. Pokoriti. Raširiti krila i vinuti se u slavu. Istrajati. Sijati i blještati. Voditi. Voleti i biti voljen. Ugraditi se u piramidu društva, i svakim pokretom biti deo te veličanstvene kompozicije. Biti nota. Sekvenca. Biću stih. Biću poglavlje. Biću zadovoljan ako budem i jedno jedino slovo u istoriji ljudstva. Mučeništva. Sreće. Snage. Umeća. Ako budem uspeo biti život, pobediti ga i osvojiti. Zadržati. Podariti. Sahraniti i biti sahranjen. Jedino tad imaću smisla. Ako moja priča ostane nezaokružena. Ja sam besmisao. Ja sam taj ambis. Dubina okeana. Mukla grobnica. Ništa sam! Želim sve biti!
I ako se moram suočiti sa ovom surovom stvarnosti. Ako moram biti jedan od istih. Ako se moram odreći svojih ideala da bih živeo, da bih isisao srž života. Onda, neka umru svi moji ideali! Prokleti neka su ako su me svo ovo vreme odvlačili od stvarnosti. Prokleta neka je i ta ljubav i to srce, i ta pravda. Šta će mi ako ne služe mojoj boginji koja se zove Život? Koja nije strah. Koja nije strapnja. Koja je samo radost. Koja ima cenu. Koja je surova. Sirova volja. Zakon jakih. To je njen zakon. I radost nad zemljom.
Sahranjujem danas moj ideal. Očvršnjavam. Ovo je moj pakt sa tobom, o vatro koja izbijaš iz crnila, iz tame. Ovo je moja reč protiv moje duše. Protiv svih mojih infantilnosti. Protiv mog detinjstva. Ovo je presuda mojim nevinostima. Mojim igrama. Mojim maštanjima. Ovo je sudnji dan kada su sve moje iluzije raskomadane. Ovo je noć, tamna noć moje duše. Mog mira. Moj nemir.
To je moj početak. Moj kraj. Srž moja. Sve moje patnje. Sav moj sjaj. Sve moje strepnje i nade. Sve moje sreći i uspesi. Ovo je jedan život pretočen u ritam. Ovo je jedan ritam koji budi. Oživljava. Troš i izgara. Ovo je jedna smrt. Jedno rađanje. Memoari jednog feniksa. Ovo je jedna himera, sa licima anđela i đavola. Ovo je priziv. Molitva. Egzorcizam. Posvećenje. Ovo je rekvijem. Za tebe. Za mene. Za jednog prošlog mene. Onaj koji više nije. Koji je bio. Koji nikada više neće ni biti. Za jednog ne-boga. Ovo je porođajni plač jednog realiste, sahrana jednog romantičara. Zbogom svi moji ideali. Ovo je himna jednog hladnog, oštrog razuma. Ovo je glas protiv srca.
Realnosti, evo me!
P.S.: Ovo je laž. Ja ovakvo nešto verovatno nikada neću uspeti.
No comments:
Post a Comment