Kako sam sebi razbio dušu

Svet je mali, ali nekih puta ti neko bude pod nosom, a ti ga u zivotu video nisi. Sve to Bog uredjuje. Ali, moj udes sam udesio ja sam, spletkareći sopstvenom dušom. I onda sam osetio čistu bol. Onu bol, kad ti se duša pocepa, kad jedno opet postaje dvoje, kad sve kao da nije ni bilo, a bilo je i bilo je važno. I moglo je biti još više.

Pretvaram se tako nekad da sam jači i opasniji nego što jesam. To je moj štit. Tako i uspevam.

Jedino gde sam ja trenutno jak je intelekt. Jedino tu mogu da pobedim; i eventualno pred pravnim sudom. Ispod tog oklopa, ja sam mnogo mekan. Ja sam kao školjka - da nije tog oklopa, plakao bih mnogo više nego što plačem inače. I od suza bi pravio, baš kao i školjka kad je kamenčić žulja, bisere. Ili, kako Mika Antić kaže, ako me neko čačne u ove oči plačne, nije to neutešno: ja umem od suza da pravim klikere lepe, prozračne.

Čuo sam već dovoljno puta ono, "Nemoj, sjebaćeš se tako samo", ali ljudi ne shvataju da ako se sjebem, to će biti zato što sam ja tako odlučio. Ja mnoge stvari radim jako svestan činjenice da mogu da budem povređen. Pa šta? Ja neću odustati sve dok mi ne bude slomljeno moje divno srce.

U jednoj glavi sad postoji slika jednog ne-mene i, svestan sam sad da mi se verovatno neće ni pružiti prilika da to popravim. (It's like a mirror, you can fix it if it's broke, but you can still see the crack in that mother-fuckin' reflection.) Nema tu ništa što je pošteno, ništa što je fer. Sve je to "life". Obrni, okreni, to je sad tako. I sve je to samo prašina u vetru, sve će to proći, i kao što sam rekao malo pre, doći će vreme kad će se činiti kao da ništa nije ni bilo. Što je prošlo - prošlo je. Nije bitno možda ni šta je bilo. Prošlost ume da boli bez obzira na to što ona više nije. Prošlost ume da te nauči kako da izbegneš sledeći takav udarac.
Juče je bilo juče. Onaj majmun u Lion king-u kaže: "Šta je prošlost?" Simba počinje da odgovara a majmun ga prekine i kaže: "nije bitno!" i udari ga štapom po glavi. Simba vikne "hej, šta je sad to", a majmun kaže "nije bitno, u prošlosti je". Majmun kaže da je bitno i šta naučiš iz toga, ponovo pokuša da udari Simbu, i on izbegne udarac, tako da umesto da se ponovo udarim po glavi, kad sam već skontao da sam glup, red je da onda ispravim grešku i naučim nešto!

Promenio si se. Ja sam rekao nešto i ti si se promenio. Ja mnogo lajem kad sam povređen, ali i biram gde lajem. Mislio sam da ćeš ti to razumeti na pravi način. (Mea culpa!) Ja sam konačno samom sebi slomio, ne srce, već dušu. Ja se borim upravo protiv takve vrste rečnika kakvu sam tada imao, protiv stvari koje sam tada izgovorio i žao mi je sad zato što jesam. (Ding-ding-dong, the bell does not un-ring quite so loudly!) Mogu samo da potvrdim da sam čovek koji greši, koji, kad ga boli nešto, to ima potrebu da kaže nekome i koji, kad oseti revolt, ima potrebu da ga izrazi. Uvek ja pazim da ne nanesem štetu drugima ali sam očigledno naneo štetu sebi. Ali, na kraju krajeva, svi smo mi od iste građe: od krvi i mesa, i jedan dah duše. I sve to tako prolazno, nesavršeno. Ali ću baš zato podeliti sa tobom sva moja šašava zdravlja. Nadao sam se da ćeš zavoleti moju senku što se klati niz dan. Jer sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan. 

Jesi li ikada gledao Ally McBeal? E, ja sam kao ona, kao Ally, to je moj tip; tako rastrzan, potpuno u nemogućnosti da idem protiv svojih principa, čak i kad to jako želim. Često tako sebe povređujem zbog nekih gluposti i majstor sam da napravim sranje od svog života; toliko nespretan da izrazim ono što mislim i osećam, osim ako me osoba ne gleda direktno u lice... u oči... tu kažem čak i ono što ne želim.
Ljubav nije mirno more. Ljubav je oluja. I kroz oluju je uvek lepše ići zagrljen, sa nekim, pod istim kišobranom. Ljubav se ne rađa odmah. Za ljubav je potrebno vreme, potreban je trud i ulaganje. "ljubav je smisao života", tako kažu. Ne slažem se u potpunosti sa time. Ljubav je začin života. I nema uvek isti ukus. Nekad je gorak, nekad kiseo, nekad sladak, nekad ljut, i to nije tako ni loše, jer kad bi ljubav bila samo slatka, slatko bi postalo bljutavo, kad bi bila samo ljuta, jezici bi nam svima utrnuli.

Rešili su da me popravljaju, ali ja se nisam dao. Uporan sam, ne odustajem. Od malena beše da, kad sam nešto poželeo, morao sam da se trudim da bih to dobio, ali uvek, uvek bih to dobio. Mislim, ja ću možda prestati da pričam o tome, ali neću prestati da pokušavam sve dok ne dobijem ili šansu ili "osvetu".

Emocije, nije to racinalno koliko ja to umem da racionalizujem... Ja ne želim da poništim niti jednu stvar koju osećam. To ide protiv mojih principa. Za mene, emocije nisu na dugme, pa da kad hoću mogu da ih uključim i kad neću mogu da ih isključim. Kod mene to tako ne ide. Hteo sam, pokušao sam i nije išlo. Umesto toga, daj, zdrobi mi srce; daj, pocepaj me kao list papira... To je tako jednostavno. Zašto to ne uradiš već jednom? Neću ja to podneti, i pašću. Ali dok budem padao, biće to najlepši pad... Najlepša greška. Naučio sam da cenim istinu jer sam toliko mnogo puta živeo u laži. Koliko god da istina boli, još laži bi bolelo više.
Zašto se uvek, nakon ovakvih pisanija osećam kao da me je krava žvakala? Vidno, ali bolno živ. Jednog dana, kad budem imao decu, čitaću im ovo zajedno sa kime god budem bio tada i učiću ih da nikada ne dozvole sebi da ih nešto boli ili da ih bude sramota jer nešto osećaju.
Osim jedne drugarice i jednog druga, ja nemam prijatelje. Ljudi sa kojima sam dobar rade sa mnom. Mi se viđamo, izlazimo zajedno, ali mi smo ipak pre svega kolege. Ja ljude vidim ili kao neznance, ili kao neprijatelje; ili kao poznanike, ili kao prijatelje; ili kao porodicu, ili kao saradnike, i eventualno još kao korisnike.
Ispada da sam najbolje, najprisnije, najiskrenije odnose imao sa mojim korisnicima kojima je opet bila potrebna moja podrška. Bez obzira da li su to bile osobe koje su živele sa hivom, mladi sa intelektualnim invaliditetom, mladi koji trpe zlostavljanje. Ispada da ja nisam sposoban za normalne, prisne kontakte sa ljudima. Ispada da ja, kao ljudsko biće, kao privatna osoba, nisam potreban... nikome. Ispadne da jedino što ima smisla od svega je to što radim, a ja ne želim i ne mogu da budem samo to.
Voleo bih samo da mogu da se začaurim kao gusenica i postanem nešto drugo, pa makar i onaj ružni leptir sa kosturskom glavom na krilima. Bar ću tako stvarno izgledati opasno i moći da nađem nekog drugog takvog leptira. Ili bar sveću pa da uletim u njen plamen i sagorim.
Nisam previše dramatičan. Samo sam ekstremno nesrećan. Sve stvarno izgleda toliko sivo sa ove strane iz koje ja posmatram svet.
Ne možeš ni da zamisliš koliko to stvarno ume da boli. Tu, u grudima, iznad srca, osećam stvarnu bol. Bacio bih se na zemlju i stopio se sa njom. Tako bih bar imao svrhu: da budem podnožje ljudima i životinjama, osnova biljkama, da se okrećem oko Sunca, da se divim Mesecu i zvezdama, da isčekujem kišu. Od te zemlje sam i napravljen, ali izgleda da me je Bog, Blagosloven neka je, pravio od ilovače.
Ne želim ja da postanem nešto što nisam već. Želim samo da se to sve što jesam do krajnjih granica ispolji. Kao što u gusenici čuči obećanje o leptiru, u semenu obećanje o drvetu, tako i u meni čuči jedno obećanje o ljubavi. Volim sve što svetlost može da dotakne, i dubinu zemlje, i mora. Volim previše.
I kad ovako padnem, nije to ništa loše. Tako samo učim. Tako se samo razvijam. Misli o tome kao o uzdizanju. I Sunce i Mesec "padnu pod zemlju" ali zbog toga ne sjaje ništa manje, i na nekoj drugoj strani sveta, nekom drugom čoveku, dok meni padaju, njemu izlaze i uzdižu se.
Kao i svi, i ja imam potrebu da se menjam. Ono što se može menjati. Da neću uspeti sve promeniti, to ja znam...
Ne umem da živim sam. Sve postaje polako prah, ili sagori, i tad postane deo svega. A kad je nešto deo svega, onda nikad nije samo.
Ja možda sve to previše opisujem, zato što živim to što osećam. Nisam siguran kako drugačije da objasnim to što osećam nego da opišem. Najjednostavnije, osećam se usamljeno. To je poenta svega ovoga. I ne želim da izgubim još jednog, ovog puta pravog prijatelja.

Odoh da prošetam kucu, pa ću da istresem sve što osećam sad, pa ću onda da spavam. Papir trpi sve. O ovaj virtuelni, za pisanje, i papirne maramice. Budi uz mene kad odem.