Dečak ubio kuvaricu, ja predlažem ljubav

Na sajtu B92 kao najsenzacionalnija vest 08.06.2011. godine u 2 sata ujutro, bila je postavljena sledeća vest o dečaku koji je usmrtio (pod, u tom trenutku nerazjašnjenim okolnostima) jednu ženu kuvaricu u Dečjem Selu u Sremskoj Kamenici, gde je i sam živeo.
Vest kao vest bi još mogla i da prođe uz manje korekcije kao što je čuvenje identiteta pomenutog sedamnaestogodišnjeg dečaka, i zauzimanje neutralnog stava, tj. iznošenje samo suvih fakata ali, avaj, urednik ili ko god da je već bio za to odgovoran, nije smatrao da je to neophodno. Ali, još gori od toga su meni bili komentari koji su bez ikakvog osnova tog mladića, tog dečaka, nazivali monstrumom, ubicom, pozivali na smrtnu kaznu i žalili se kako je šteta što je smrtna kazna ukinuta jer bi, eto, baš bila dobrodošla u ovom slučaju. Pritom niko od njih nije svedok toga šta se zapravo desilo jer, kako saznajemo u samom tekstu vesti, očevidaca nema. Ovaj dečak je nakon što je usmrtio nesretnu kuvaricu, pokoj joj duši, pokušao da izvrši suicid. Zašto? To se niko nije zapitao... Možda se uplašio. Možda je svu kriicu svalio na sebe iako je to možda bio nesretan slučaj. Možda je osetio pokajanje. Ali, ništa od toga nije bilo bitno. U očima čitalaca te vesti, ta mlada osoba, taj dečak, je bio ubica, nepodoban za društvo, čak su se mnogi protivili i tome što je on uopšte nazvan dečakom!

Strašno je i sramotno što je otkriven deo imena tog DEČAKA i predlažem da se to ispravi.

Strašno je i sramotno što je od ove vesti napravljena senzacija i predlažem da se ona bar izmeni kako bi davala samo suve činenice, bez pristrasnosti i vrednovanja.

Strašno je i sramotno što ljudi tako olako pozivaju na linč, presudu smrtne kazne, etiketiraju ljude nazivima poput "monstrum", a pri tom nemaju apsolutne činjenice o tome što govore i predlažem kolektivnu resocijalizaciju. 

Strašno je i sramotno to što postoje dupli standardi, što ti "komentatori" govore o DECI koja žive u DEČJEM SELU, a ovog DEČAKA su spremni da orobe upravo od te nevinosti. On je mlada osoba, da, ali zašto je teško poverovati da je i on samo DEČAK kao i njihovi sinovi? Za neupućene, adolescencija je stvar izbora, a ne stanje. Predlažem obimnu, sveobuhvatnu, kolektivnu reedukaciju.

Strašno je i sramotno to što neuk puk (a Njegoš je dobro primetio: "pučina je stoka jedna grdna") prosuđuje o tome šta je "incident" a šta "zločin". Ovde je došlo do okolnosti koje su dovele do smrti jedne žene. O tome šta je to kvalifikovan je da odluči samo sud. Nije svako ubistvo zločin, mada ga to ne čini manje strašnim i bolnim. Predlažem smernost, miroljubivost i ljubav. Postoji samo jedan odgovor na nasilje i mržnju. Taj odgovor je ljubav.

Umesto što su tamo u pola noći besciljno kuckali besmislice, nek razmisle, ko je od njih i kada i koliko često sedeo sa svojim detetom i pričao sa njim/njom o tome šta mu/joj se dešava u životu, kako se oseća, čemu se nada, šta želi, čega se plaši i pribojava? Ne šta oni kao roditelji misle, nego da li su ih to pitali, da li su to čuli, direktno, iz usta njihove dece? Da li su sa njima kritički to razmatrali? Da li ih vide kao sebi ravnopravne?

Kakvi smo mi to ljudi kad otimamo tuđu nevinost tako lako, kad nam ljubav i miroljubivost nisu ideali, kad smo naklonjeni osudi a ne milosti, kad umesto da gradimo rušimo, umesto da podržavamo mi pozivamo na zadavanje smrtonosnog udarca? Ko je od nas toliko čist da može da baci prvi kamen? Pronađimo utehu u rečima mudrih: Bolje je da umremo ležeći kraj Tvojih nogu, nego da se tako brzo lišimo Tebe. Bolje da nestanemo kao ljudi nego da opstanemo biološki, kao neljudi.