Ima jedna osoba koja kao da mi je tek ušla u stan i ja sam tu osobu ugostio u dnevnoj sobi, i nikako da se odlepim od te osobe, a u spavaćoj sobi, na krevetu mi je druga osoba... A ja, ja sam zapravo u hodniku između te dve sobe. I možda bi mi bilo najbolje da lepo prvu osobu iz dnevne sobe premestim ili u špajz ili u podrum pa nek tamo ili zri ili trune, a da se ja lepo uputim ka onoj drugoj osobi u spavaćoj sobi.
Međutim, ja ne želim da prva osoba trune! Za tu osobu bih zario svoje prste u sebe, i izvadio za tu osobu svoje srce i dao ga toj osobi jer njemu i pripada. Ali, pre toga, prstima svojim bih izvadio svoju jetru i slezinu, pankreas i nadbubrežu žlezdu i svoju epifizu i hipofizu i druge male žlezde i različite vrste mesa; i dao bih sve to toj osobi. Dao bih toj osobi potom i svoju koštanu srž i svoje rožnjače i slušne koščice. Dao bih toj osobi i svoje nerve i svoje glasne žice i, na posletku, dao bih mu i moje receptore za dodir i miris - da uvek mogu da osetim tu osobu.
Ne postoji deo mene koji bi odbio da pripada toj osobi. I ta distanca, to odbacijavnje, neiskreno, puno šminke, utapkavanja, nežnosti i pažljivosti, samo još više boli. A ti... izbegavaš me. Tako to vidim. I prokleto mrzim što sam sam.
Borim se sa sobom. I sa tobom. I sa svima, sa svime. Borim se sa pitanjima, sa putem, sa izborima prošlim i budućim. U nedoumici sam. Podjednako i želim i ne želim. Najradije od svega bih sve napustio i krenuo od početka, ali, ne mogu tako. To odustajanje značilo bi da nisam dorastao, odrastao; da nisam dovoljno jak, da sam slab. Ne želim da priznam poraz, a poražavam samog sebe.
I zato se okružujem sa što više ljudi. Prijatelji. Pozanici. Oni su moj oslonac, uteha, jastuci koji će me sačuvati od grubog pada - moje najlepše greške.
No comments:
Post a Comment