Svet je pun okrutnosti i bola. U bolu smo začeti, u bolu se rađamo, trpimo mnoge poraze, gubitke i boli tokom života i na kraju, kad nas više ne bude, ostavljamo u boli sve one koji su nas voleli dok smo postojali. Postajanje, postojanje i prestajanje je jedan put na kojem ništa nije isto u svakom trenutku i jedino zajedničko svakom trenutku je ta tanka crvena nit – naš bol. Dok se šetam ulicom osmehujem se deci, ali taj osmeh takođe skriva bol, skriva znanje o boli koje ih tek čeka.
Ne mogu više, ne mogu! Nemam više ni malo snage da živim ovako. Glavna razlika između mene sada i mene pre samo godinu i po dana je ta što sada znam da ne mogu da volim bezuslovno. Ja, koji sam učen oduvek da je suština mog postojanja da volim; da volim sve bez ikakvog uslova, spao sam na to da izlivam samog sebe slabašno, kao skoro presušena fontana. Voleti za mene je značilo bezuslovno davati sebe u zalog za budućnost svega, davati sebe kao poklon. Voleti sada za mene znači boleti. Do sada sam dobro slušao ljude, delio sa njima njihove sreće, nervoze, strepnje, strahove, tuge, ljubavi, zanose, nade. Sada više nisam u stanju to da radim. Ne mogu više da držim ljude za ruku dok plaču, niti da ih držim, niti znam koja pitanja da im postavim. Želim sada da imam svoje sreće, nervoze, strepnje, strahove, tuge, ljubavi, zanose, nade, da imam nekoga sa kime ću ih podeliti, ko će me držati za ruku dok plačem, slušati moja mrmljanja, držati me i pitati me sve. Sada znam da nisam u stanju samo da dajem, da moram da primam da bih davao. I najviše od svega bih voleo da imam nekoga ko bi mi govorio šta da činim, ne da bih se oslobodio odgovornosti nego da bih dobio slušaoca kojem ću morati raportirati i koji će morati slušati moj raport.
Imam potrebu da volim, ali više ne znam da volim onako kako sam voleo, niti sam pronašao neki novi model „ljubavi“. „Ja sam Ljubav“, ponavljam sebi, misleći da „sto puta ponovljena laž postaje istina“, ali to nije tako. Sto puta ponovljena laž postaje samo konvencionalni odgovor, ništa manje lažan. Mislim tako ponekad da bi mi godio život u laži, ali onda počnem da ubeđujem sebe: „Ja sam Istina“, i drhtim i grčim se i poričem; pitam se „Ko sam JA?“, i „Da li uopšte Ja jesam?“, jer ako je suština života radost, ja onda i nisam jer „Ja sam Žalost“. „Ja nisam“, „Ja sam Laž!“.
Voleti je za mene stvarati jedan novi društveni prostor, imati volju da se suprotstaviš običnom, svakodnevnom, kolokvijalnom. Ja želim ideal, želim potpunu sreću, a ona je, kako Brana Petrović kaže, nemoguća.
I jeste nemoguća. Osetim da sam joj blizu – postane kao svetlost oko mene (čak i u noći oko mene je), a onda me izda, napusti me i tad sam kao krv bez srca koje je pokreće. Razdire me.
Nisam previše emotivan. Nisam emotivan uopšte. To malo emocija što imam, njih živim. I trenutno su tako čudne, neprilagođene – ja ipak i nisam deo ovog sveta. Nekad sam se osećao kao domaćin u mom društvu, a kao stranac u sopstvenim mislima. Danas se osećam kao izbeglica iz društva u sopstvene misli: i jedno i drugo su mi postali isuviše tuđi, daleki i nestvarni. Gde sam ja to bio i gde sam sad? Gde želim ići i sa kime, a gde ću dospeti i sa kime? Čemu se nadam i čemu težim? Ko sam ja? Koja je moja suština, i da li je uopšte imam? Hoću li je ikada imati ako je nemam?
„Hodam nebom, jednu pticu pratim.“ - to je jedini haiku koji sam uspeo da naučim još u trećem ili četvrtom osnovne i do sada nikada nisam shvatao šta on znači, bar ne zapravo. Mislio sam da je ta ptica ideal neki: ljubav, sreća, poštenje, čovečnost... Sada shvatam da je to pesma o neuspeloj ljubavi, o snu koji se ne može ostvariti. Ptica je samo simbol za nekoga to ti nije suđen, kojeg da bi taj neko bio srećan, slobodan i voljen moraš pustiti. Ti moraš da hodaš tim beskrajnim prostranstvom, dok taj neko jedri, potpuno prirodno u tom istom okruženju. Vi niste iste vrste, niste od iste građe, iako ste po obliku poprilično slični. To je priča o rascepljenosti na tebe u tebi i tebe van tebe jer si iz pećine svog bića prinuđen da gledaš biće, kojem poklanjaš svu svoju pažnju, kako gleda druge, osmehuje im se, želi ih, voli ih, ima ih. A ti, biće zemlje, lebdiš u oblacima koji te ne mogu primiti, nemaš nikoga i gubiš lagano i samoga sebe.
„Hodam nebom, jednu pticu pratim.“ - dok se on lagano stapa sa beskrajem, a ja postajem sve više materijalan, partikularan, izdvojen. I ne bi bilo toliko ni strašno da sam imao pa izgubio, nego sam kao prokletnik Gilgameš, tragajući za svojim ciljem kad sam ga napokon ugledao, u sledećem trenutku ga već izgubio, a da ga pri tom nisam ni imao.
No comments:
Post a Comment