Broj 3.- ili "Kako sam rekreirao sebe"

Kako i zašto sam sebe menjao? Kako izgleda personalni strateški i akcioni plan? Sve to i još ponešto naći ćeš ovde.

Prvo sam se rodio. Onda sam hteo da budem predsednik. Posle toga sam hteo da budem lekar. Pa posle toga hirurg (zanimalesu me kardiovaskularna hirurgija, ortopedska hirurgija, ili neurohirurgija), pa sam shodno tome hteo da upišem srednju medicinsku. Umesto toga sam upisao srednju hemijsku. Mogao se prebaciti, ali više nisam hteo. Svidela mi se hemija. Spojio sam ta dva pa je bilo nekako logično da budem genetičar ili biohemičar. U to vreme počinjem da budem i aktivista. Spajam malo po malo prirodne i društvene nauke. I, logično, upisujem najpre biohemijsko inženjerstvo. Godinu dana kasnije, revoltiran neorganizovanošću Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu napuštam to i upisujem sociologoju, jer je to bilo logično i u skladu sa mojim aktivizmom. Skontam da mi je to preširoko polje i odlučujem da se nekako usmerim. Tražim neku praksu i pronalazim idealno rešenje - služenje civilnog roka, uz veliko protivljenje mojih roditelja. Služim ga u Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju. Oduševljavam se radom sa tim mladima i želim to da nastavim. Nastavljam tamo da volontiram i pripremam se uporedo za studije psihologije. Ispisujem se sa sociologije. Nedelju dana pred prijemni prijavljujem umesto prijemnog iz psihologije prijemni iz filozofije i za četiri dana pripremam prijemni. Polažem ga. Razlog za tu odluku je jedna jedina rečenica: "Nadam se da ćeš ići mojim stopama." Krenuo sam njegovim stopama.

Sve one stvari koje su mi se desile kao najbolje i najproduktivnije u životu bile su nelogične: ostanak u hemijskoj školi, služenje civilnog roka su samo primeri. Sve one logične stvari vodile su me u tihu patnju.

Jula 2009. godine pravim personalni strateški i akcioni plan za period septembar 2009. do septembar 2011. Sadržaj: 7 oblasti, 36 ciljeva, 96 aktivnosti, gomila indikatora i verifikatora, rokovi,... Preambiciozno? Možda. Megalomanski? Definitivno. Uspeh u julu 2011. 86%, definitivno u skladu sa očekivanim (>80%). Završavam taj akcioni plan dva meseca ranije. Razlog, situacija se drastično promenila. Drastično se promenila upravo kao rezultat primene tog akcionog plana i time sam oduševljen.

08. jula 2011. godine sastavljam novi akcioni plan. Ovog puta realniji, umereniji. 5 oblasti, 13 ciljeva, 32 aktivnosti, opet indikatori, opet verifikatori. Koko to izgleda sada? Evo skraćene verzije.

Zbog čega sve ovo? Čemu tako snažni zaokreti i toliko česte promene? Jesam li zadovoljan svojim učinkom - jesam. Jesam li srećan - mislim da znam i imam više sreće nego većina. Znam li šta želim - uvek sam to znao, retko sam ostvarivao to što sam svojom voljom želeo, a češće ono što mi je "sudbinski" bilo namenjeno, ma koliko se ja tome odupirao. Jesam li zadovoljan sobom - nisam. Nepotpun sam. Ja imam samo deo sebe, svoju desnu stranu, svoju milost. Tražim drugi deo sebe, svoju levu stranu, svoju silu. Ja sam Ljubav. To je moja definicija. Ljudi traže pa traže svoju suštinu i nikad je ne nađu, a ja sam je dobio, zapisanu na tom kamenu (Petros), i ime joj je oduvek bilo i zauvek će biti Ljubav. Mislim da je to jedino što nikada nisam uspeo da promenim, mislim da je to jedina moja konstanta. Zašto se rekreiram (to recreate, ponovno stvarati)? I šta tačno ponovno stvaram? Ponosvno stvaram samo oblik tog kamena. Samo tu vanjštinu, stvari koje su prolazne, koje bi se svakako same promenile sa vremenom. Nepromenljivi deo mene, to apsolutno i racionalno, ono što suštinski znam, što u neku ruku ja jesam i što je istovremeno "hleb moj nasušni", to će zauvek ostati Ljubav.

Šta se to desilo značajno? Prvo, video sam da moram pasti. Okružio sam se zato ljudima, prijateljima, da oni bar budu svedoci te divne zvezde padalice (Svaki muškarac i svaka žena je zvezda). Biće to lep pad, najlepša greška. A do tad ću se potruditi da oko sebe stvorim jednu bolju stvarnost koja još uvek ne postoji. Drugo, upoznao sam svoju Volju, svoju Silu. Treće, shvatio sam da moj pad ne mora nužno biti loša stvar (I Sunce i Mesec "padnu pod zemlju", pa opet ne sijaju ništa manje na drugoj strani Zemlje). Četvrto, shvatio sam da mojoj Sili moram reći zbogom (Ne tuguj zbog rastanka. Moraš reći zbogom pre ponovnog susreta. A ponovni susret, i posle trenutka i celih života, izvestan je onima koji su prijatelji.) Rastužuje me to zbogom. Svaki put. I kao peto, naučio sam da voda ne izvire ni od kuda iz izvora nego je obnavljaju kiša i sneg i Sunce, te da isto tako moja bezuslovna ljubav mora nastajati u beskrajnoj igri vode i vatre, ulivanja i izlivanja. Uvideo sam da je ta igra vode i vatre prokletstvo zapravo, jer se može desiti da ili vatra ispariti vodu, ili će voda ugasiti vatru. Ne želim ugasiti tu vatru, ograničiti Volju, pokvasiti tu baklju koja u tamnoj noći može biti i jedini izvor svetlosti. Ekvilibrijum balansa je ključ. To je ta igra, smenjivanje: malo vode će ispariti, taman da ta para dotakne vatru, ali će se kasnije opet kondenzovati i vratiti natrag sebi. To je zato što im prirode nistu iste, kao u onoj Indijanskoj Pesmi Sna (jer on ne može biti java) - Hodam nebom, jednu pricu pratim. Nije li mučna ta igra - i može biti ali i ne mora. Sve je stvar toga kako gledaš na tu igru. (Perspektiva - s njom se skrasi lili je se otarasi). Ako nisi zadovoljan sa time što vidiš iz sadašnjeg ugla, promeni ugao gledanja. Kuća ne izgleda isto kad je gledaš iz njenog dvorišta ili iz aviona. Kad je gledam kao rastakanje moje duše od mene, kao rascepljenost na mene u meni i mene van mene, onda je mučna. Ali dok posmatram tu Volju, slobodnu, kako se igra, kako se zabavlja, kako da ne budem radostan kad to ja stvaram zapravo, jer ona jeste samo jedan oblik mene.