Kako sam sebi razbio dušu

Svet je mali, ali nekih puta ti neko bude pod nosom, a ti ga u zivotu video nisi. Sve to Bog uredjuje. Ali, moj udes sam udesio ja sam, spletkareći sopstvenom dušom. I onda sam osetio čistu bol. Onu bol, kad ti se duša pocepa, kad jedno opet postaje dvoje, kad sve kao da nije ni bilo, a bilo je i bilo je važno. I moglo je biti još više.

Pretvaram se tako nekad da sam jači i opasniji nego što jesam. To je moj štit. Tako i uspevam.

Rekvijem za neke moje snove

Ja sam sanjao san. Jedan san duboko ukorenjen u snu svake ljubavi. I sada, sada sam previše umoran da bih sanjao takve snove. Umoran, previše, da bih mogao izdržati to što osećam. I što ne umem da kažem. Da pokažem. Ne smem. Ne želim. Ne želiš.

Da li se razumemo?

Znam, nekad pričam nepovezano, koristim izraze poput "utilitarizam", "semantika", "amorfno", "pristup matrice logičkog okvira" i druge. Pridajem značaj sitnicama, smejem se često, čak i onda kad baš ne bih trebao, bolje znam engleski nego srpski i nerviram se kad neko ne zna gramatiku engleskog jezika iako sam sklon da pravim gramatičke greške u srpskom jeziku. Kad se šetam centrom radije uđem u knjižaru nego u poslastičarnicu i radije u poslastičarnicu nego u neki kafić. Na trenutke sam detinjast i neobuzdan, pravim greške i imam svoje nesigurnosti... I mogu svaki citat da začinim mojim glupostima... Znaš već... U Marilyn Monroe style-u...

Vidovdan? WTF??

Da parafraziram moju omiljenu heroinu iz domaćih serija, Katarinu Cakanu Anđelić, "Jedina stvar koja me sto puta više ubija od novokomponovanih narodnjaka u cik zore je nezainteresovanost. Ne mogu da podnesem tu lenju, ničim izazvanu, potpuno nemotivisanu nezainteresovanost. I jutros, oko 3 ili 4 ujutro, pao sam kao žrtva obe ove pošast savremenog Srpskog (da ne kažem СрБског) društva.

Klinička smrt mog Boga

Nije više bilo bitno to što sam ja u njega verovao. On, moj Bog, je rešio da umre baš tad kad mi je najviše trebao. Svim silama sam se borio za njegov život.

Raspored mi je postao... grrrrr >:o

Da li vam se ikada desilo da imate toliko obaveza da ne znate šta ćete sa sobom? ili od sebe? ili od drugih? i da mrzite svet oko sebe i ceo društveni poredak i kontekst u kojem se nalazite? Jeste li ikada imali onaj osećaj kad vam mozak trne od previše obaveza, i kad sabirajući vreme potrebno da uradite stvari tokom jednog dana dođete do cifre svog jedinstvenog matičnog broja? Jeste li ikada radili toliko da zaboravite i koliko je sati i da bi bilo dobro da krenete da spavate? Ili ste zakazali neki date i u potpunosti zaboravili na njega i na vama dragu osobu od silnih briga? Ili, da li su vas ikada neke brige naterale da toliko sebe zatrpate obavezama da biste zaboravili na sve vaše probleme?

On odlučio da ne bude gej - oni odlučili da je oduvek bio biseksualac

Pročitao sam malo pre neverovatno glup članak. Naslov: "Odlučio sam da više ne budem gej", a reč je o nekom britancu koji je objavio tekst pod tim naslovom. On je, mica draga, odlučio da želi porodicu i to sa ženom, iako je predhodno (samo pretpostavljam) imao uglavnom homoseksualna iskustva i bar u nekoj zajednici se deklarisao kao "gej". Autorka članka, g-đa. Nataša Barolin Belić, odlučno se protivi ovoj mogućnosti. Fenomenalno zapaža jedan čitalac u komentaru "Kada osoba koja je bila u heterosksualnim vezama, u jednom tenutku u zivotu odluci da postane gay, to se tumaci da je ona uvek to i bila, samo se zbog drustvenih konvecija suzdrzavala. Kada se desi obrnuto, to se smatra nemogucim. Ispada da je heteroskesualnost nametnuta od strane drustva, a da je homoseksualnost prirodno stanje. Nesto tu debelo smrdi!!!" I da, naravno da smrdi... i meni smrdi kad je sve to jedno veliko sranje...

Razgovori sa Godoom - Novosadska tragikomedija u dva čina.

21. April, 2011. godine - Veliki četvrtak
- Dobar dan, gradska uprava za komunalne poslove?
- Sačekajte! (čuje se muzika)
- Halo!?
- Dobar dan, da li sam dobio gradsku upravu za komunalne troškove?
- Mico, za tebe je! ... Sačekajte. (opet se čuje muzika)
- Da!
- Gradska uprava za komunalne...
- Da!, Šta vam treba?
- Zovem zbog prijave zauzeća javne površine za javnu...
- Sačekajte! (opet muzika)
- Halo?
- Da li je to gradska uprava za komunalne poslove?
- Jeste. Recite?
- Zovem zbog prijave zauzeća javne površine za javnu akciju. Mi smo predali zahtev pre dva dana.
- Da... A kako se zovete?
- Petar Stupar, predao sam zahtev u ime Centra za omladinski rad.
- A kada je to bilo?
- Pre dva dana.
- A zbog čega je sad to?
- Pa zbog javne akcije. Organizujemo Muzej informacija u katoličkoj porti.
- Aaaa! To je javna akcija, sad vidim. Sačekajte! (i opet muzika)
- Šta je?
- Zovem gradsku upravu za komunalne poslove zbog zahteva za zauzeće javne površine za javnu akciju. Mi smo nevladina, neprofitna organizacija. Predali smo zahtev pre...
- Kada ste predali?
- Pre dva dana.
- A kad vam je ta Vaša akcija?
- U utorak, to je 26ti.
- Ee, pa neće moći!
- Molim?
- Mi smo sad dobili puno tih vaših zahteva za te vaše javne akcije. Sve se to nakupilo za posle praznika pa smo mi odlučili da to obustavimo sve.
- Ne razumem.
- Šta ne razumete. Mnogo vas je. Ne možemo mi to sve da obradimo sad kad dolaze praznici! Obustavljene su procedure. Nastavićemo posle praznika.
- Pa hoćete li vi to stići nama da...
- Ama, je l' Vi čujete?! Nećemo stići! Moramo se pripremiti za praznike.
- Pa je l' mi možemo da odložimo onda našu akciju.
- Možete.
(Tišina)
- Pa je l' treba da napišemo neki dopis ili tako nešto.
- Naravno da trebate!
- A jeste li vi zvali druge da im javite da to neće moći?
- Kome je bitno taj će zvati i sam. Eto, tako lepo kao Vi.
- A recite, za kad bismo mi trebali to da odložimo da bi sve bilo gotovo na vreme?
- Pa, znate kako, idu sad i prvomajski praznici, znači, tamo negde posle petog maja ako je ikako moguće!
- Hvala, bili ste od velike pomoći.
- Tu smo zbog toga.
- Svako dobro.
- Prijatno.

29. April, 2011. godine, običan Petak pred prvi Maj u nedelju.
- Dobar dan, je l' to Petar Stupar
- Jeste, ja sam.
- Sačekajte (muzika)
- Halo?
- Dobar dan.
- Ko je to?
- Petar Stupar. Zvali ste me.
- Da, ja sam iz gradske uprave za komunalne poslove. Primili smo vaš zahtev za izmenu datuma pa je to sad u proceduri.
- Dobro. To je odlično!
- Da, ali... povodom Vašeg zahteva da Vas oslobodimo taksi. Znate, ta uredba je ukinuta. Mi nemamo osnova za to.
- Molim?
- Moraćete da nam dostavite preporuku od uprave za sport i omladinu ili tako nekoga kome je ta vaša akcija bitna.
- Pa, do kad treba to da dostavimo.
- Znate, sad će prvi maj, a mi se tek zahuktavamo posle Uskrsa... Još ste u proceduri. A i vidim to je tek 13. Maja, tako da ima vremena.
- Znači ako donesem preporuku uprave za sport i omladinu to će sve biti okay?
- Pa valjda.
- Šta to znači?
- Pa može da prođe, a može i da ne prođe.
- (uzdah) Hvala vam.
- Nema na čemu. Javićemo Vam šta se dešava dalje.
- Hvala još jednom, svako dobro.
- Prijatno.

(Petar, sam sebi, u sebi) Je l' idemo?
(Petar, odgovara samom sebi, u sebi) Idemo.
(Petar, u očajanju ostaje da sedi)

Vreme je da krenemo... Krenimo!

Popeo sam se na jednoMesto i tamo sam začuo šum, snažan, zaglušujući, i u njemu glasove onih koji su bili, koji su nam uzori. Tamo gore, nekoliko univerzuma daleko, oni dele plodove svojih stvaranja.

Sišao sam dole, na jednoMesto i tamo sam u tišini gledao varnice onih koji će tek doći, koji će tek nastajati, stvarati, govoriti, pisati, delati. Tamo dole oni oblikuju svoje živote, svoje duše od crvene gline, ulažu sebe u tu peć i stvaraju nove, bolje sebe.

Bio sam na jednomMestu na severu i tamo čuo fijuk hladnih vetrova, i kroz njega, u tami video iskrice svetlosti, i polarnu svetlost - staru zmiju, Boreja, koji svojim uvijanjem i izvijanjem, influksom i refluksom pokazuje put kroz mrak.

Bio sam jedanput i na jednomMestu juga, gde se toplina Sunca i hladnoća monsuna sudaraju i tamo sam video čoveka kojeg je stvorila i othranila zemlja, koji je od krvi i mesa, koji greši i voli i žudi i s mukom zarađuje suštinu svog bića.

Potom sam putem zapada stigao do jednogMesta, i tamo sam video Sunce koje se uranja u okean, i igru crvenih i zelenih, narandžastih i plavih, žutih i ljubičastih nijansi, i ples ptica. I čuo sam tamo predivnu pesmu sirena i lepet silfa u vazduhu, i pleme ljudi sa licima bez maski.

Okrenuo sam se i pošao ka istoku, i tamo sam na jednomMestu zatekao sunce gde se rađa iza planina, i mirisni povetarac proleća, i riđeg ovna kako se uspinje uz stene  osvaja neosvojivo.

Bio sam na svim stranama i nisam našao šta sam tražio, i lutao sam u krug među njima i stigao do centra. I u centru sam našao ovoMesto, i sad pozivam i tebe da dođeš ovde, i bar na kratko se ovde odmoriš, ostaviš neki komentar, ili podeliš sa mnom ili sa drugima svoje mišljenje. Ovde ćemo se okupljati mi koji jesmo, koji postajemo i stvaramo, govorimo i pišemo i delamo. Ako želiš da učestvuješ i oblikuješ ovoMesto, javi mi se.