Kako sam sebi razbio dušu

Svet je mali, ali nekih puta ti neko bude pod nosom, a ti ga u zivotu video nisi. Sve to Bog uredjuje. Ali, moj udes sam udesio ja sam, spletkareći sopstvenom dušom. I onda sam osetio čistu bol. Onu bol, kad ti se duša pocepa, kad jedno opet postaje dvoje, kad sve kao da nije ni bilo, a bilo je i bilo je važno. I moglo je biti još više.

Pretvaram se tako nekad da sam jači i opasniji nego što jesam. To je moj štit. Tako i uspevam.

Rekvijem za neke moje snove

Ja sam sanjao san. Jedan san duboko ukorenjen u snu svake ljubavi. I sada, sada sam previše umoran da bih sanjao takve snove. Umoran, previše, da bih mogao izdržati to što osećam. I što ne umem da kažem. Da pokažem. Ne smem. Ne želim. Ne želiš.

Da li se razumemo?

Znam, nekad pričam nepovezano, koristim izraze poput "utilitarizam", "semantika", "amorfno", "pristup matrice logičkog okvira" i druge. Pridajem značaj sitnicama, smejem se često, čak i onda kad baš ne bih trebao, bolje znam engleski nego srpski i nerviram se kad neko ne zna gramatiku engleskog jezika iako sam sklon da pravim gramatičke greške u srpskom jeziku. Kad se šetam centrom radije uđem u knjižaru nego u poslastičarnicu i radije u poslastičarnicu nego u neki kafić. Na trenutke sam detinjast i neobuzdan, pravim greške i imam svoje nesigurnosti... I mogu svaki citat da začinim mojim glupostima... Znaš već... U Marilyn Monroe style-u...

Vidovdan? WTF??

Da parafraziram moju omiljenu heroinu iz domaćih serija, Katarinu Cakanu Anđelić, "Jedina stvar koja me sto puta više ubija od novokomponovanih narodnjaka u cik zore je nezainteresovanost. Ne mogu da podnesem tu lenju, ničim izazvanu, potpuno nemotivisanu nezainteresovanost. I jutros, oko 3 ili 4 ujutro, pao sam kao žrtva obe ove pošast savremenog Srpskog (da ne kažem СрБског) društva.

Klinička smrt mog Boga

Nije više bilo bitno to što sam ja u njega verovao. On, moj Bog, je rešio da umre baš tad kad mi je najviše trebao. Svim silama sam se borio za njegov život.

Raspored mi je postao... grrrrr >:o

Da li vam se ikada desilo da imate toliko obaveza da ne znate šta ćete sa sobom? ili od sebe? ili od drugih? i da mrzite svet oko sebe i ceo društveni poredak i kontekst u kojem se nalazite? Jeste li ikada imali onaj osećaj kad vam mozak trne od previše obaveza, i kad sabirajući vreme potrebno da uradite stvari tokom jednog dana dođete do cifre svog jedinstvenog matičnog broja? Jeste li ikada radili toliko da zaboravite i koliko je sati i da bi bilo dobro da krenete da spavate? Ili ste zakazali neki date i u potpunosti zaboravili na njega i na vama dragu osobu od silnih briga? Ili, da li su vas ikada neke brige naterale da toliko sebe zatrpate obavezama da biste zaboravili na sve vaše probleme?

On odlučio da ne bude gej - oni odlučili da je oduvek bio biseksualac

Pročitao sam malo pre neverovatno glup članak. Naslov: "Odlučio sam da više ne budem gej", a reč je o nekom britancu koji je objavio tekst pod tim naslovom. On je, mica draga, odlučio da želi porodicu i to sa ženom, iako je predhodno (samo pretpostavljam) imao uglavnom homoseksualna iskustva i bar u nekoj zajednici se deklarisao kao "gej". Autorka članka, g-đa. Nataša Barolin Belić, odlučno se protivi ovoj mogućnosti. Fenomenalno zapaža jedan čitalac u komentaru "Kada osoba koja je bila u heterosksualnim vezama, u jednom tenutku u zivotu odluci da postane gay, to se tumaci da je ona uvek to i bila, samo se zbog drustvenih konvecija suzdrzavala. Kada se desi obrnuto, to se smatra nemogucim. Ispada da je heteroskesualnost nametnuta od strane drustva, a da je homoseksualnost prirodno stanje. Nesto tu debelo smrdi!!!" I da, naravno da smrdi... i meni smrdi kad je sve to jedno veliko sranje...