In the face of the morrow

Love is the only true revolutionary ideal of humankind. This is not only the revolution of societies, systems, governments nor politics. This is the revolution of the mind. Love, in all its compassion and care, is the thing that differentiated human beings from other animals; and love, profound and deep, which seeks no cause nor sacrifice, is the thing which will cause humankind to become humanity. Nothing is capable to change the world for the better as unconditional love towards everything.

Broj 3.- ili "Kako sam rekreirao sebe"

Kako i zašto sam sebe menjao? Kako izgleda personalni strateški i akcioni plan? Sve to i još ponešto naći ćeš ovde.

Pitanja i odgovori...

Svako telo teži ili da ostane u stanju mirovanja ili da se kreće ravnomerno pravolinijski. Tražeći novi model „voljenja“ ne nalazim za shodno da u međuvremenu prestanem da volim. Priznajem da je bol manifestacija života, ali šta je bol ako nije Ljubav prema nečemu ili nekome što je tebi suprotstavljeno. Život je samom sebi suprotstavljen jer neminovno, i pre svog smislenog početka on teži svom besmislenom kraju i, mada nas okolnosti nateraju da nekada krivudamo, u biti te dve tačke početka i kraja života mogu se spojiti veoma jednostavno – jednom pravom linijom. Mi smo sami sebi suprotstavljeni jer smo konstantno nešto što nismo. Ja sada nisam ono što sam bio pre svega par momenata, iako je to osnova onoga što jesam, niti sam ono što ću biti, iako je ovo što sad jesam osnov, temelj moje budućnosti. Ja sada zapravo i nisam nešto određeno, nego sam u procesu stvaranja samog sebe. Uvek sam i bio. Nikada ni nisam postojao apsolutno. Ali jesam jedno: jesam Ljubav jer ona je suština, osnova svega što jest.

"Hodam nebom, jednu pticu pratim"

Svet je pun okrutnosti i bola. U bolu smo začeti, u bolu se rađamo, trpimo mnoge poraze, gubitke i boli tokom života i na kraju, kad nas više ne bude, ostavljamo u boli sve one koji su nas voleli dok smo postojali. Postajanje, postojanje i prestajanje je jedan put na kojem ništa nije isto u svakom trenutku i jedino zajedničko svakom trenutku je ta tanka crvena nit – naš bol. Dok se šetam ulicom osmehujem se deci, ali taj osmeh takođe skriva bol, skriva znanje o boli koje ih tek čeka.

Br. 2. (Moja kabalistička priča o ljubavi i ljudima)

Bio jednom jedan pastir i imao je 72.000 ovaca. Najveća njegova ovca zvala se Hija (Život) i bila je crna, a njena kći, Ahava (Ljubav), bila je sivo-plava, najmanja od svih, najbrža od svih, najživlja od svih, i pastiru je bila najdraža. Pastir je sedeo na jednom kamenu na vrhu planine i posmatrao svoje ovce koje su bile u podnožju planine. Jedne noći Ahava je odlutala od ostatka stada, i sa jutrom njena majka, Hija, primetila je da je nema i glasno je zaplakala. Hija je osećala patnju jer njena Ahava nije sa njom. Kada je shvatio šta se dešava pastir je ostavio svoje stado i krenuo u potragu za Ahavom, uzevši sa sobom samo Hiju.

Br. 1.

Ima jedna osoba koja kao da mi je tek ušla u stan i ja sam tu osobu ugostio u dnevnoj sobi, i nikako da se odlepim od te osobe, a u spavaćoj sobi, na krevetu mi je druga osoba... A ja, ja sam zapravo u hodniku između te dve sobe. I možda bi mi bilo najbolje da lepo prvu osobu iz dnevne sobe premestim ili u špajz ili u podrum pa nek tamo ili zri ili trune, a da se ja lepo uputim ka onoj drugoj osobi u spavaćoj sobi.

Juče... Danas... Sutra...

Juče sam prepešačio Savu i proveo dan sa ljudicama koje su mi drage.